Новинар: Сања Марковић

Саговорник: Др Дамјан Татић

“Борба за људска права особа са инвалидитетом више личи на маратон него на спринт и сви који учествују у овој вредној трци требало би да се наоружају стрпљењем, знањем и упорношћу али и да наставе да лете на крилима ентузијазма и посвећености вођени уверењем да та борба има смисла и даје неспорне резултате.”- Дамјан Татић

Питање: У оквиру радионице Академије младих лидера представили сте нам Ваш рад и залагања за поштовање права особа са инвалидитетом у оквиру УН-а. Након Вашег излагања имали смо доста питања у вези права особа са инвалидитетом у разним областима. Као представник Србје у УН учествовалисте у креирању УН Конвенције о правима особа са инвалидитетом. Колико се поштују права гарантована Конвенцијом у односу на период када није постојала Конвенција?

Одговор:  Поштовање прописа показује колико је неко друштво близу или далеко од владавине права. Као и у многим другим државама странама уговорницама и у Србији су доносиоци одлука и саме особе са инвалидитетом свесни да је Конвенција нешто што је постало обавезујући део наших живота. Спроводе се појединачни пројекти за примену Конвенције, нови домаћи прописи по правилу се усклађују са њеним одредбама али потребно је уложити још много напора на подизању свести и систематском спровођењу Конвенције како би она заживела у локалним срединама где особе са инвалидитетом бораве.

Питање: Наша земља је потписница УН Конвенције о правима особа са инвалидитетом, али смо сведоци да је рецимо основно право на кретање угрожено архитектонским баријерама. Колико држава улазе напора у поштовање Конвенције?

Одговор:  Држава је верујем свесна чињенице да је Конвенција ратификацијом постала обавезујућа и да се мора спроводити у пракси али недостајало је одговорности, доследности, систематичности и упорности у спровођењу. Стратегија унапређивања положаја особа са инвалидитетом у Србији за период од 2020. до 2024. године и Акциони план за њено спровођење темеље се на Конвенцији а предвиђају дужности различитих актера за спровођење конкретних активности и опредељују јасно дефинисана буџетска средства за реализацију различитих мера што ће надам се допринети поштовању Конвенције.

Питање: Након много година добили смо Стратегију и акциони план који би требао да побољша положај особа са инвалидитетом. Да ли сте учествовали у радним телима за израду стратегије и акционог плана и да ли верујете да ће се Акциони план поштовати?

Одговор: Учествовао сам у радним групама за припрему Стратегије унапређивања положаја особа са инвалидитетом у Србији за период од 2020. до 2024. године и Акционог плана за њено спровођење. Надам се да ће се Акциони план поштовати а своју наду темељим на чињеници да ова два стратешка документа прецизно предвиђају конкретне дужности различитих актера за спровођење појединачних активности и опредељују јасно дефинисана буџетска средства за реализацију различитих мера што ће допринети поштовању плана. Уколико нека активност не буде реализована знаће се тачно ко је одговоран јер ће се подносити периодични извештаји о спровођењу Стратегије и Акционог плана.

Питање: Једно од честих питања и проблема са којим се суочавају особе са инвиладитетом је питање туђе неге и помоћи. Још увек се дешава да особа са инвалидитететом приликом запошљавања добије информацију да ће јој се одузети или смањити туђа нега и помоћ. Зашто је то тако и да ли мислите да су особе са инвалидитетом довољно обавештене о своји правима?

Одговор: Право на туђу негу помоћ уређено је прописима из области социјалне заштите и пензијско- инвалидског осигурања који су сложени и помало рогобатно писани. На жалост ни сви запослени у центрима за социјални рад не познају те прописе довољно добро иако им је то у опису посла а ни многе особе са инвалидитетом нису довољно обавештене о своји правима.

Питање: Када би били у прилици да посаветујете родитеље особе са инвалидитетом када добију дете са инвалидитетом или током одрастања дијагностикују инвалидитетет која је прва адреса на коју треба да се обрате како би остварили родитељска права и права детета са инвалидитетом?

Одговор: Удружења особа са инвалидитетом требало би да пруже савет и подршку родитељима око остваривања њихових родитељских права и права њиховог детета са инвалидитетом. Када заживе центри за подршку породице са дететом и породични саветници и они ће бити значајан ресурс.

Питање: Прочитали смо податак да постоји преко 33 Савеза особа са инвалидитетом и преко 500 удружења особа са инвалидитетом у Србији. Да ли Вам је познато колико су особе које раде у тим удружењима едуковане у области права ОСИ?

Одговор: И ја и друге колегинице и колеге држали смо десетине и десетине едукација у савезима и удружењима широм Србије током претходних година али едукација је процес који траје читав живот, без конца и краја.

Питање: Да Ви имате позицију одлучивања у власти ста би прво променили у правилницима или законима која се тичу ОСИ?

Одговор: Срећом нисам у власти нити сам икад био јер то је прилично незахвална позиција за независног стручњака који покушава да саветује, препоручује а да сачува своју независност и интегритет. Доносиоцима одлука бих препоручио да спроводе препоруке Комитета УН за права особа са инвалидитетом који је Србији препоручио које прописе мора мењати и ускладити са одредбама Конвенције. И Стратегија унапређивања положаја особа са инвалидитетом у Србији за период од 2020. до 2024. године и Акциони план за њено спровођење садрже листу прописа које би требало мењати са прецизним роковима и надлежностима органа за измену прописа.

Питање: Колико смо далеко по приступачности у односу на Европске земље, мислим на архитектонске баријере?

Одговор: Прописи Србије који уређују грађено окружење својим садржајем не заостају за прописима других европских држава али као у другим државама примена је проблематична. Иако расте број приступачних зграда нити су све нове зграде грађене уз пуно поштовање стандарда нити су све старе зграде адаптиране.

Питање: Да ли постоји неки начин на који би саме особе са инвалидитетом могле да утичу уклањање архитектонских баријера? Да ли постоји неко коме би могли да се обрате уколико им нешто није приступачно?

Одговор:  Наравно. Преко удружења покрећите иницијативе за адаптацију старих здања а уколико нека нова зграда није рађена уз пуно поштовање стандарда приступалности поднесите притужбе канцеларијама Заштитника грађана или Повереника за заштиту равноправности.

Питање: Уколико постоји колико то има ефекта?

Одговор: Поступци трају дуже али по правилу одлуке буду у корист подносиоца притужбе- особе са инвалидитетом.

Питање: Да ли мислите да смо довољно видљиви у друштву?

Одговор: Особе са инвалидитетом много су видљивије данас него пре десетак година али то и даље није довољно па је потребно наставити са напорима на подизању свести у друштву.

Питање: Ваша порука за младе особе са инвалидитетом које желе да се баве активизмом у циљу побољшања права особа са инвалидитетом?

Одговор: Борба за људска права особа са инвалидитетом више личи на маратон него на спринт и сви који учествују у овој вредној трци требало би да се наоружају стрпљењем, знањем и упорношћу али и да наставе да лете на крилима ентузијазма и посвећености вођени уверењем да та борба има смисла и даје неспорне резултате.

Хвала Вам на одговорима.

0 CommentsClose Comments

Leave a comment

Skip to content