Уместо интервјуа месеца представљамо вам Ђорђа тренутно у улози госта блогера.
Ђорђе Митровић је рођен 8.септембра 1998. Године. Живи у Прокупљу. Дипломирани је инжињер Заштите биља. Болује од веома ретке болести артрогрпосе – недстатак мишићне масе
Ђорђе за себе каже: „Ја сам храбар, истрајан и упора. Никада не губим вољу и веру у живот.. Оптимизам и хумор су ми главни адути. Особа сам која упркос свом инвалидитетиу води један одличан друштвени живот. Свакодневно вежбам и то ме јаца како споља тако и изнутра . У слободно време волим да прошетам ,читам књиге, погледам подкаст или неку документарну емисију такође се едукујем свакодневно .
Жеља ми је да мотивисем друге људе својом причом. Људи осећају моју позитивну енергију. Никада нисам наишао на препреке у комуникацији са људима у свом окружењу.“
Школовање – без предрасуда
Шта данас значи школовати се? Шта занчи бити успешан студент/ђак? Шта значи бити потпуно прихваћен у друштву?
Школовање данас јесте захтеван подухват за потпуно здраве особе почевши са основном школом а посебна прича је са средњим и високим школовањем.
Своје школовање видим као свој лични успех са обзиром да сам кроз исто добијао јако добре оцене и другаре.
На самом почетку мог школовања наишао сам на разне препреке и баријере јер су локалне и надлежне иституције изнеле да ја нисам спосбан да похађам школу као и сва деца већ специјалну школу.
Моја породица није то хтела да прихвати, и кренула је борба за мој полазак у редовну школу након неколико тестова интелигенције који су показали да поседујем натпросечно знање и итнтелигенцију ја сам самим тим превазишао све баријере за мој полазак у редовну школу. И успео да доказем да и лица са инвалидитетом могу са поносом похађати школу без предрасуда!
Али оно што је мене истекло а уједно ми и пуно значило јесте само друштво које ми је било ослонац, подршка и помоћ у вршењу свакодневних активности.
Са почетком школовања је уједно престао и мој највећи страх, и стално питање у глави;
Хоћу ли бити прихваћен? Шта ако не будем био?
Мој полазак у редовну школу био је прави изазов за мене са физичког и психичког аспекта.
Осећања су ми била помешана од радости до стрепње, и то како ће разред, а и комплетно друштво да ме прихвати међутим ја сам од самог старта показао да сам отворен за дружење и отвореног срца каквог ме је околина прихватила, моја предност је била у томе што ме је околина прихватила таквог какав јесам…
У првим разредима сам гледао друштво како пишу на часу…
А моје упорност и воља ми нису дозвољавали да седим па сам и сам писао стојећи.
Колико је мој труд био поштован и цењен говори то да су током даљег школовања писање и преписивање преузреле превасаходно учитељица а затим другарице и колегинице.
Ево једног примера а и мени лепе успомене са почетка средње школе.
Професори још неупознати са мојим проблемом који су често постављали питања зашто ја не пишем и шта није у реду.
Након неколико мојих речи објашњења обично се јавила по нека другарица која је срдачно изнела ”али професоре ја пишем уместо њега у његовој свесци—видите…”
На мук одељења и на професорове речи хвале за мој труд а и за неизмерно другарство сам се осећао испуњен и пуног срца, тада сам осетио да је мени само небо граница.
Хоћу рећи да на предрасуде нисам наишао у ни једном тренутку. Али верујем да то јесте одраз мог понашања и позитивног погледа на свет око себе и хендикеп.
Својом позитивношћу сам разбио све предрасуде које су надоилазиле свакодневно.
Живети живот са хендикепом без предрасуда јесте велики изазов, са којима се особе са инвалидитетом срећу сваког дана.
Ја желим да пренесем своју вољу и жељу за животом како на особе с инвалидитетом тако и на друге људе. Јер човек свакодневно помера границе. Желим да на свом примеру покажем да је за мене само небо граница док ме борба и искушења јачају.
Своје школовање сматрам као добијену битку међу многима које ме очекују у овом рату званом ”живот”.
