Новинар: Јелена Марић
Саговорник: Лена Марковић
Лена Марковић је рођена 14.10.1991. у Базелу, Швајцарска. Апсолвент је на Филозофском факултету Универзитета у Београду на модулу Психологија образовања. Ова симпатична жена која нам долази из Такова има свој циљ у животу и упорно тежи ка томе да га и оствари.
Захваљујући својој упорности, истрајности, издржљивости, дружељубивости своја знања несебично дели са другима. Активна је Удружењу церебралне парализа Мачванског округа, Форум младих са инвалидитетом, Удружење студената са хендикепом из Београда…
Учествовала у многим конференцијама, вебинар има, семинарима и свему што може да допринесе бољем положају особа са инвалидитетом у Србији и шире што и јесте поред Клиничке психологије једна од њених сфера интересовања. Велику љубав за њу представљају језици са тим у вези говори шпански, италија,нски турски и немачки језик.
Чланица је Савеза за церебралну и дечју парализу Србије.
У наставку ћете прочитати причу о Лени Марковић, жени за које границе не постоје.
На самом почетку нашег разговора кажи ми колико ти је психологија обзиром да си апсолвент на том смеру помогла кад је у питању твој инвалидитет односно теби као особи са инвалидитетом да негде прихватиш себе али и друге ?
Почела сам да прихватам себе и прихватила сам себе као особу са инвалидитетом у периоду адолесценције тј. када сам постала свесна себе и свог инвалидитета. Наравно постављала сам себи питања попут:“Зашто сам другачија од својих вршњака“?, Зашто сама проводим одморе у основној школи, из ког разлога нико неће да се дружи са мном? Због чега нико не жели од њих да сети са мном у аутобусу на екскурзији,зашто су љубоморни на мене? Психологија ми је помогла да дођем до одговора на ова питања,да помажем другим особама са инвалидитетом,да учествујем у студентски размерама,волонтирам… Водим свакодневна живот као свака друга особа,да ме мој инвалидима не ограничава не само у свакодневним активностима, већ и у учествовање на друштвеном пољу унапређењу особа са инвалидитетом.
С тим у вези волела бих да чујем кроз године како си се ти борила са врстама баријера са којима се особе са инвалидитетом у Србији још увек сусрећемо ? Да ли постоје одређене технике или алати које си користила у читавом том процесу кроз године?
Пре свега живот особа са инвалидитетом у Републици Србији је тежак из много разлога. Један од разлога су и архитектонски баријере које су велика препрека. Ограничавајући слободу кретања. Борим се тако што проналазим разне стратегије/начине како да превазиђе баријере. Такође ме је и томе психологија научила. Кроз године се навикнете да превазилазите баријере и превазилазите и препреке недозвољавате да вам стану на пут вама и вашим циљевима. Осврнула бих се и на још једну баријеру,а то је стигма,етикета и дискриминација на разним пољима на којима се особе са инвалидитетом сусрећу. Током свих година није било лако, поготову када сам била младја/ мала све ме је то погађало. Алати су тада били најчешће сузе и питања. Сада су други алати осмех на лице, глава горе, само напред,и лепо обучена.Још један алат по мени врло користан и често га користим дајем људима лекције о животу у само једној реченици. Или поставим питање: „Ви знате шта ја могу и колико”? То ипак сама најбоље знам.
Колико су те све ове активности у којој си навела у биографији почевши од језика преко активизма и освештавање људи у вези тематике особа са инвалидитетом колико су ти помогле да себе изградиш на боље и просто да твој одраз у огледалу буде потпунији?
Пре свега доћи довде докле сам ја стигла то је један мукотрпан рад,дуг процес,пуно стрпљења,рада,труда,борбе. Све су ово радили „Марковићи” са мном тј. Мања и Микан моји родитељи да бих била самостална жена са инвалидитетом. Релативно је скоро почео мој активизам крај средње школе-почетак факултета. Волим да будем активна и да учествујем у разним пројектима. Трудим се да сваки дан изграђујем себе, кроз активности још више.Да се усавршавам радим на личном развоју, попут разних тренинга,едукација,обука…Сматрам да данас у 21. веку треба х свим пољима да буде особа са инвалидитетом, а чак и више од једне. Лично ми је задовољство када чујем видим да су особе са инвалидитетом активне да учествују. Када добијам похвале и коментаре за своја залагања и рад. Да будем образована жена са инвалидитетом.
Можеш ли нам рећи нешто више када је реч о активизму и личном залагању за бољу положаја особа са инвалидитетом?
Мој активизам и залагање за особе са инвалидитетом почиње тако што видим на друштвеним мрежама или сајту свог факултета објаву га волонтирање,учествовање у пројекту,конференција,конгрес, добијање сертификата,потврда… често сам ја једина особа са инвалидитетом на разним догађајима. Управо тако се залажем за особе са инвалидитетом. Самим тим што учествујем у свим овим активностима могу да пренесем своје искуство,а и организација и предавачи своје искуство у раду особа са инвалидитетом. Својим личним примером могу највише да допринесем. Вид активизма је и што сам у својој школи у гимназији наишла на велику подршку и разумевање од свога разреда, а за то је заслужна моја разредна Драгица Кнежевић која је направила лана разумевања,подршке и љубави. Подршка и разумевање од осталих професора и целе школе. Моја је школа модел добре праксе како ми психолози кажемо. Активизам и залагање је и то што идем у теретану већ 11 година и тренирам. Мој тренер има искуство у раду особа са инвалидитетом. Каже да сам најредовнији вежбач са најдужим стажом. Зна како да објасни другим вежбачима моју дијагнозу,а онда нема дискриминације. Живим у малом месту и често кажу видите како Миканова и Мањина Лена може колико је активна. Тада се види мој рад у активизму. Активизам је и то што моја сестричина од две године има у својој средини особу са инвалидитетом тј. мене. Наравно сада није свесна, али како буде одрастала биће, и другачије ће гледати особе са инвалидитетом, преносиве своје искуство. Наравно ако буде желела укључићује у активности. Активизам је све оно што радимо за добробит нас,других и нашег окружења. Указивање и преношење свог личног искуства.
Положај особа са инвалидитетом некада и сада ?
Положај некада особа са инвалидитетом није сјајан био. Није било инклузију што се тиче образовања. Из мањих средина особе са инвалидитетом су само завршиле основну школу, затварани у кући због тога што је срамота имати дете са инвалидитетом. Сада је ситуација боља, али не идеална. Треба још доста тога да се мења и мора. Сада има инклузију особе са инвалидитетом имају пуно право да се школују, да буду запослене… Архитектонске баријере су и даље проблем и на томе мора да се ради да би смо сви имали исте могућности. Све лепо пише на папиру,али се не практикује нажалост. Полако се подиже свест, али мора још више. Сада на улицама можемо више да сретнемо особа са инвалидитетом. И даље има предрасуда, погледа то треба да се превазилази.
За крај уз велику захвалност што си пристала да будеш гостер на нашем порталу остави нам неку поруку.
Борити се, живот је борба. Морамо да се боримо, јел ако се не боримо систем нас прогута. Не дозвољавам да ме систем прогута, а једини начин је борити се. Драге моје девојчице,девојке,жене будите своје, храбре, снажне,хероји… Носите осмех на лицу као своје најбоље оружје, идите напред и уздигнута главе. На крају тунела је светлост.