Наша прича

  • Омладински клуб НООИС-а је глас младих људи са инвалидитетом у Националној организацији особа са инвалидитетом (НООИС)
  • Омладински клуб НООИС-а чине чланови, млади људи од 18 до 35 година, који представљају све категорије инвалидности
  • Чланство у Омладинском клубу је добровољно
  • Сваки члан Омладинског клуба прошао је обуку Академије младих лидера са инвалидитетом
  • Омладински клуб се залаже за интеграцију младих особа са инвалидитетом у сва подручја која се тичу младих
  • Чланови Омладинског клуба су сагласни са визијом, мисијом и циљевима НООИС-а

Биографије чланова Омладинског клуба

Блог

У ТЕБИ ЈЕ МОЋ

Живот може да ти се промени када се најмање надаш, али може и да те научи да будеш борац. Тек када се осврнем иза себе схватим колико сам далеко стигла и шта сам све успела да урадим после много борбе.

И тако сваки дан, борба. Живот са инвалидитетом ме је научио томе. Показао ми да људи не очекују ништа од мене пошто сам особа са инвалидитетом. Не очекују да мислим, не очекују да нешто урадим, не очекују никакве успехе, сматрају да особе са инвалидитетом нису способне за живот. Зато и јесам јако поносна на себе. Успела сам да остварим оно што сам желела, али остало је још много борбе, зато кроз живот мораш неустрашиво.

Особе са инвалидитетом не могу да ураде баш све, али су свакако јединствене и посебне на свој начин, баш као и ви који сада читате овај текст. Зато их не подцењујте, не гурајте их у страну већ им пружите прилику да вам покажу шта све могу.

Потрудите се да промените оно што вам смета, покушајте да се укључите у редовне токове друштва, да заједно мењамо свет, да се и ми питамо, да нас се тиче оно што се дешава око нас, да се заједно боримо.Покушај да урадиш све што замислиш јер никад не знаш да ли ћеш успети ако не покушаш. Зато главу горе и мислите позитивно, будите упорни јер моћ је у вама. 

Јелена Полић

Самостални живот из угла Јелене Полић

Живети слободно. Живети самостално. Шта то значи особи са инвалидитетом?

Све. Морам да признам да раније нисам размишљала о томе шта значи слободан и самостални живот. То уствари подразумева да вам је доступно све што и другим људима, али и доступност одређених помагала који ће вам олакшати ту слободу и самосталност.

Када сте особа са инвалидитетом морате раније да испланирате свој одлазак негде, или неку посету. Морате да проверите да ли су вам места која желите да посетите доступна, да ли су прилагођена вашим потребама, уколико нису морате добро да испланирате које су вам могућности, или можда ипак морате да откажете одлазак који сте планирали. Опет, с друге стране уколико вам је све доступно можете водити један потпуно самостални живот.

Као неко ко живи самостално са својим партнером морам да напоменем да је лепо живети са неким ко вам даје пуну подршку у свему што радите, ко вам даје снагу када клонете и помислите да сте се уморили. Лепо је да са неким попијете кафу, да поједете оно што сте спремили, али пре свега тога ми морамо добро испланирати свој дан да би на крају могли да уживамо.

Зато нека вам 5.мај послужи као подсетник да треба радити на променама, како физичким тако и психолошким променама. Ми смо ти који можемо да утичемо на те промене зато што се тичу лично нас, од тих промена зависи наш самостални живот, када нећемо зависити од других, када нам неће увек бити потребна нечија помоћ, када ћемо моћи сами.

Мој послодавац

               Недавно  сам  се  запослио  у  Предузећу  за  професионалну  рехабилитацију  и запошљавање особа са инвалидитетом СУНЦЕ ЦДП Д.О.О. Београд. У прошлој години био  сам радно ангажован преко пројекта у Савезу за церебралну и дечију парализу Србије.  Тада сам  се  по  први  пут  упознао  са  великим  бројем  особа  са  инвалидитетом  и  њиховим проблемима. Током свог одрастања уз брата близанца увек сам био у окружењу вршњака и нисам имао прилику да упознам и дружим се са људима сличним мени. Почетак рада у предузећу у коме су искључиво ангажоване особе са инвалидитетом ми је био у почетку врло необичан.  

Ништа нисам знао ни о предузећу у које сам дошао. Временом сам сазнао да је предузеће основано 29.12.2010. године са циљем да се радно ангажују особе са последицама церебралне и дечије парализе. Савез за церебралну и дечију парализу Београда је оснивач предузећа  и  оно  је  једна  од  бројних  активности  Савеза  на  пољу  професионалног оспособљавања и запошљавања особа са последицама церебралне и дечије парализе и наставак је досадашње активности Инвалидске задруге. Основна делатност предузећа је услужно вођење књига на отвореном тржишту. Књиговодствене услуге пружају се нашем Савезу  као  и  за  9  општинских  Друштава.  На  неодређено  радно  време  има  радно административног службеника. Уједно има дозволу надлежних институција за извођење  обука по програму: „ Вођење пословних књига“ за стручно оспособљавање за занимање књиговођа-контиста. Одувек сам волео да радим са бројевима тако да ми се нови посао и обука за вођење пословних књига свиђа и уз помоћ колега лако и без проблема улазим у поверене послове.

Посао је занимљив али посебно уживам у дружењу са колегама са посла. Сваки дан је другачији, увек се догоди нека згода или незгода о којој врло отворено разговарамо. Пуно има занимљивих догађаја којима се заједно смејемо.

Надам се да ћу успешно завршити започете студије које ће ми помоћи да напредујем у раду. Не знам куда ће ме животни путеви одвести у будућности, али верујем да ће ми рад у предузећу за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом помоћи да сагледам своје могућности, и остварим личне потенцијале у потпуности.

Дане Белић

Дар

Писање за мене представља велики дар који ми је поверен. Бескрајна игра са речима, емоцијама и маштом. Не, то није настало из било какве муке нити поводом стања у ком се налазим као што већина људи мисли, а не ретко људи то и кажу. Једноставно, то је најобичнија потреба да се нешто искаже али на смислен начин. Такође, свему томе допринела је и једна жена. Мој велики ауторитет како тада тако и данас, моја разредна.

Добро се сећам момента када је прегледала моју причу „Инклузија први део“. Седела сам испред ње погнуте главе као осуђеник који чека изрицање казне, док је она понављала: „ ово је добро, ово је одлично“. Рекла ми је да никада не одустајем, да пишем. Памтим ту игру у свом уму. Памтим да ми је чак једном приликом, загледана у даљину,  рекла: „ Јелена , да сам ја била амбициозна као ти, сигурно бих доспела у јавност.“ И она је својевремено освајала награде, али то је тада није много интересовало. У почетку није ни мене толико интересовало писање. Када сам видела какве су реакције околине рекла сам себи „Мислим да је време“.

Конкурс по конкурс понека награда, похвала, захвалница. Све то када се сабере мени много значи, за подизање самопоуздања, као сатисфакција за рад. Желим да истакнем да су речи добар алит али морате бити пажњиви. Његош је рекао: „Реч сече брже него мач“. Морате бити пажљиви са речима. Знати како према коме се опходите. Морате знати коме, када и како се обраћате. Поготово ако говорите о нечему тешком и ако је добро морате водити рачуна.

Морате водити рачуна о свом дару, таленту. Многи називају дар – таленат. Ја више волим да кажем да дам дарована. Ја сам срећна што сам дарована. Нема много људи ту прилику да буде дарован и буде свестан тог истог дара. Ако човек не освести свој дар он уме да буде бескористан. Памтим речи разредне која ми је рекла: „Имаш дар, имаш све предиспозиције да успеш али настави да радиш, настави да пишеш“.

Ја сам успела да препознам свој дар, можда не одмах, али то је био мој пут ка успеху, то је био први корак ка свему што сам желела. Памтим речи разредне која ми је рекла: „Имаш дар, имаш све предиспозиције да успеш али настави да радиш, настави да пишеш“. Пролазило је време, кроз средњошколске дане и касније када год да смо се среле прво што ме је питала, поред тога како сам, било је пишеш ли? Да вас не лажем, било је периода када нисам могла да пишем, једноставно није било инспирације. Фокус је био на нечему другом. Та криза је била кратког даха. Када се емоције акумулирају како би олакшала свом телу , пишем. Пишем шта год, поезију,причу. Људи и живот су ми вечита инспирација и хвала им на томе.

Лепо је када човек освести свој дар али мора бити јако упоран. Када сте упорни успех је неминован. Важно је да слушате свој унутрашњи глас и да верујете у своје снове. Тада се успех не доводи у питање, тада није важно шта ће ко рећи. Једнино битно постаје ваше задовољство.

Јелена Марић

Ако нешто не видимо, не значи да не постоји

Чак и када се отворено носите са невидљивим симптомима понекада вам и даље недостаје прихватање, или вам се не верује. Многи људи мисле да глумимо болест, али зашто би то неко радио? Можемо само глумити да смо добро, а уствари нисмо. То што неко ко болује од мултипла склерозе а није у инвалидским колицима, или не користи штап, или неко друго помагало, не значи да није болестан, већ само да многи симптоми нису видљиви, због тога, али и других разлога зову је болест са хиљаду лица.

Не можете да видите бол, спазам, лош вид, дупле слике, трњење, бљескове, хронични умор, али све је то живот, постоје и невидљиви облици инвалидитета. Верујте ми не знамо да ли ћемо сутра моћи да устанемо из кревета, да ли ћемо видети, да ли ћемо моћи да говоримо, да ли ће ми се лице изобличити, или не.

Веома често се људима који болују од мс-а зна рећи” Али не изгледаш болесно “, исто би било када би некоме рекли ” не изгледаш глупо “, зар не. Ако ме некад и видите без штапа не значи да га више никада нећу користити, не, само сам тога дана тако могла.Није свака особа са инвалидитетом у колицима.

Можда је баш особа поред вас особа са инвалидитетом, а није у колицима. Невидљиви инвалидитети су толико чести, само ви не можете да их видите. Често добијамо преке погледе и гадне коментаре када користимо повластице као особа са инвалидитетом. Будите свесни других и кроз шта би могли да пролазе.

По мени инвалидитет нема ” изглед ” и не знам зашто нас онда стално стављају у неке калупе. То што ми нисмо по вашој мери, или се не уклапамо у ваше стандарде, у ваше стереотипе, шта уствари треба урадити по вама да би неко са невидљивим инвалидитетом изгледао довољно онеспособљено?

Свака особа води неку своју битку о којој ви ништа не знате, а осуђујете је. Будите љубазнији јер некоме то пуно значи.

Јелена Полић

Једно несташно биће у мени и ја борба прса у прса

По медицинском моделу или приступу церебрална парализа представља неуролошко стање које траје од почетка живота до смрти. Ако би сте то питање поставили некоме ко живи са тим истим не ваљалим бићем у себи, како ја то умем често да кажем, одговор био потпуно другачији. С њом то изазива и захтева одређену дозу луцидности, храбрости, креативности и надасве снаге како би сте спознали свет око себе и самог себе и да видите шта вам све недостаје и шта желите или како да своје потребе задовољите. Додуше разликује се само из разлога јер је начин другачији. И то јесте суштина и кључ свих кампања свих акција, свих закона и свих подзаконских аката али колико смо ми то у ствари схватили?

На самом почетку живота то све схватити није ни мало једноставно., Када постанете свесни да много тога не можете физички а желите, ви онда поставите сами себи питање а шта ја да радим? Како да у том моменту заштитим своју душу, како да сама себи не повредим сопствено срце?

То заиста јесте борба прса у прса 24 сата кроз 7 дана, свих дана у години. Не постоји моменат када та борба престаје. Постоји само моменат када на тренутак утихне, чисто да бисте ви могли да се одморите. Али то ће спознати само онај који ово живи или онај који има довољно емпатије да то осети.

Да ова прича не би деловала превише мрачно можда некоме. мада ја за ово говорим да је сушта истина. ја и моје биће смо се некако и на неки начин научили јер смо заједно сазревали, договорили. Нико никоме не ускраћује простор. Ја не дозвољавам да се она мала Јека која је од почетка имала велике снове, да је то неваљало биће ускрати у било чему.

Све у свему закључак је следећи:

Борба није ни мало наивна, живот није наиван. За некога је он игра, за некога озбиљна ствар а за некога нешто између, свако доноси свој закључак. Не дозволите да вам било шта поквари снове. Ако вам пак поквари, одболујте. Научи човек с временом да своје ожиљке носи достојанствено.

Јелена Марић

Инклузија живот без предрасуда – 3 део

Студије су представљале изузетно велики изазов како у архитектонском смислу тако и животном. То је за мене ниво више у спознаји сопствених снага и слабости. Свакако је у дубини моје душе и мога срца постојала извесна бојазан да ли ћу моћи, да ли ћу успети и многобројна друга питања јер студирање било ког студијског програма када су особе са инвалидитетом у питању нажалост код нас се и даље назива храбрим потезом поготово ако узмемо у обзир степен инвалидности. Кроз живот сам се водила паролом ред, рад и дисциплина. Сматрала сам да је то једино меродавно за прави исконски успех претходних година.Знала сам шта ми је чинити да једино уз огроман рад, труд, вољу жељу и дисциплину, може се рећи војничку, могу да успем.

По својој вољи и жељи одлучила сам се за студирање у свом граду. Некако, сада када све погледам из дањашње перспективе то није била погрешна одлука јер где год да сам отишла гризем за своје снове. Једноставно, то сам ја. Где год била, радила, учила или волела. Одувек ми је квалитет био приоритет над свим другим аспектима. У овом периоду живота када вам се више него иикада до тада појављује жеља за самосталносталношћу и многим стварима које физички лично нисам могла да испуним или сам барем тако мислила да не могу. Велика је ствар и моћ, успети исконтролисати себе своју енергију научити каналисати и сачувати за неке тренутке када је преко потребна снага. У том периоду живота сам постигла врхунске резултате у области беседништва, литерарног стваралаштва и то ми јe пружило прилику да могу да кажем да су многе жеље остварене. У том периоду живота сам дошла до многих закључака, неки су били болни или не. Већ сам тада без обзира на врхунске успехе током студија исто тако и приликом бављења ваннаставним активностима имала неке жеље и жељице по питању свог приватног живота. Заправо, никада нисам заборавила ко сам ја, колико могу и шта желим. Ко год се придржава та три питања мислим да бусолу за живот и за себе лично тешко да ће изгубити. Једноставно то је тако, то је живот и ту нема много полемике. Да сам се искључиво обазирала колики број степеника ме чека до циља вероватно не бих започињала цео процес. Желим да је  ову трилогију чији је трећи део написан на један скроз другачији начин и скроз другачије звучи, а можда је то због разлике у времену разлике или у искуству разлике и у мени што је и нормално јер када први део пишете са четрнаест, други са шеснаест, а трећи са двадесет и пет.

Мој лек за све тескобе животне, школске и све друге јесте једно срце. Једна жива слика коју ћу памтити и констано враћати док сам жива у својој глави. Када сам први пут у животу без било какве стрепње успела да устанем из колица и направим корак. Можда сте направили ко зна колико хиљада ваших корака, али знате да овај пут правите корак уз особу која вас својим постојањем и чињењем свега могућег за вашу срећу. А није ми потребно много….      

Јелена Марић

Помагало – слобода, или затвор

Да ли је инвалидитет и помагало које неминовно иде уз то слобода, или затвор? Верујем да за велики број људи помагало представља слободу, начин живота , али постоји и одређени број људи који на помагало гледа као терет, као затвор, као нешто што га ограничава. Помагало не треба схватати као терет већ као нешто што вам помаже у обављању свакодневних активности, у лакшем функционисању. Највећи проблем јесте у томе како ви себе видите, а још већи проблем представља то што обраћате пажњу на то како вас други виде. С друге стране када бисте људе на улици питали да ли користе неко помагало, већина њих би одговорило да не, што би наравно био погрешан одговор. Зар наочаре нису врста помагала? Зар не користите аутомобил као врсту помагала да обавите неки посао, само га не зовете помагало. Исти случај је са столицом, креветом, бициклом, лифтом. Помагала представљају цивилизацијски напредак у технолошком смислу, али на жалост он није испраћен развитком наше свести.
Због чега се уствари људи стиде зато што користе неко помагало? То није нешто што одређује вас као особу, не треба да буде нешто што би умањило ваше вредности. Постоје начини да се покаже шта је то због чега вредите и да помагало није оно што вас идентификује. Не треба се плашити, напустите зону свог комфора и покажите и докажите људима да вредите. Научите да волите себе са свим својим манама и врлинама. Помагало треба да буде нешто што ће вам дати велику слободу, да будете тамо где пожелите, да урадите нешто што пре нисте могли без обзира на то колико вам времена треба. Верујте нема разлике између наочара, завоја, стезника, штапа, перике, штаке, ходалице, шеталице, инвалидских колица, слушног апарата, протезе, све су то помагала која вам олакшавају живот и у томе нема ничег лошег. Зар не? Не треба да вас буде срамота и да се стидите зато што користите неко помагало. Шта више, други су ти који треба да се стиде и да их буде срамота зато што нису успели да вам обезбеде слободно кретање, бољу здравствену негу, бољу могућност за запошљавање, слободно учешће у друштву, слободно школовање и слободу у сваком смислу речи. То што не изгледате по нечијем стандарду, не значи да су то прави стандарди. Уколико не користите помагало како би олакшали себи то неће умањити присуство инвалидитета. Избегавањем истог неће вам помоћи да се уклопите у друштво, нећете помоћи себи да вас неко прихвати, нећете се мање разликовати. А разлика свакако није мана.
Инвалидност и помагало не значи да водите лош живот који није испуњен.То што у свакодневном животу користите неко помагало не треба да вас спречава у било чему. Највећи проблем особе која користи неко помагало уствари треба да буде то што су нам ускраћене многе ствари у сваком могућем смислу.А оно што свако од нас ко користи неко помагало треба да уради јесте да укаже на потребу адекватног помагала, на препреке са којима се суочава, да укаже на баријере како физичке тако и психичке, ставити до знања људима да имамо исте потребе као и други и да помагало нисмо ми и да то није оно што нас одређује. Немојте да се осећате као затвореник, већ као птица која ће слободно полетети свој лет.И запамтите особе са инвалидитетом нису особе са посебним потребама, то што нешто треба да буде нормално није посебна потреба.Помагало за мене значи слободу и живот.

Колица као савезник

Као дете не могу рећи да сам баш била свесна шта су инвалидска колица самa по себи нити да ли ми је то стриктно сметало или не. Како је време пролазило нормално да се многе ствари искросталишу. Велику улогу у свему томе одиграла је моја мајка. Колица, односно помагало које је било неопходно како би обављала своје радне навике и жеље и томе. Није представљала њих као, баук нити као нешто што што ми може донети лоше или што ће ми нашкодити. што сматрам изузетно значајним. Дакле јако је важно ко вам и како представи нешто (у овом случају колица). Како ви касније прихватите помагало?
У мом случају прва су била механичка на (ручни погон), а данас електромоторна. Заиста ниједног тренутка нисам то негирала нити сам их одбијала. Мени је то било потпуно у реду, ово ће ми помоћи да одем од тачке а до тачке б, да видим неко кога волим јер знам да другачије не могу то су моје ноге без обзира што ја могу уз помоћ другог лица да ходам али не могу сад равно неку велику километражу много је практичније у колица па вози, вози, Мишко Како гласи једна реплика из култног филма “Ко то тамо пева” али могу рећи да сам још већу слободу доживела оног тренутка кад сам села у електромоторна колица зато што је то нешто што мораш сам да савладаш. Притом сам неког ко у том тренутку није имао нимало искуства. Све што сам знала јесу искуства других људи који су ме заправо упозоравали на један леп начин и говорили требаће ти неко време смири се буди смирена, требаће ти неко време да савладаш неке ствари не можеш сад и одмах што је заиста тако а да је заиста тако уверила сам се оног тренутка када сам села у њих. Људи чак и здрави, који дакле који немају никаквих здравствених проблем, када гледају то са стране не виде какав је ово проблем, ово је супер ствар што када седнете у њих макар и да се провозате…
Такође желим да укажем, колица нису твој непријатељ, нипошто. Колица су твоји савезник. Није срамота са механичких колица на ручни погон прећи на електромоторна јер је то виши ниво и већи ниво слободе како их ја популарна зовем то су моје ноге и заиста они су све – део моје личности. Инвалидска колица су део мене.

УЂИ У МОЈЕ ЦИПЕЛЕ

Мултипла склероза. Болест са којом почиње мој нови живот. Многи људи не знају о чему причам када је поменем. Неки знају, али не знају да објасне шта је. Док ме одређена група људи савршено разуме када кажем Мултипла Склероза.

Мој највернији пријатељ, али никоме не бих пожелела овако верног пријатеља. Прати у стопу. Не одваја се од мене. Смеје се и плаче неконтролисано у исто време. Мили уз мене. Боде ми очи. Некада ме исцрпљује и превише. Тера ме да се тресем и падам са њом. Ради шта пожели, шта јој се прохте. Ужасава ме. Одмичем јој помало, али не могу да јој побегнем. Морам да је трпим, али јој не допуштам да ме гура у провалију. Борим се са њом и борићу се без одустајања, мало успорена, али опет са пуно снаге. Пркосим јој колико и она мени. Ја и даље са осмехом на лицу после свега.

 Многи када чују Мултипла Склероза одмах помисле на инвалидска колица, неки мисле да је то нешто заразно. Међутим, ниједна од ових тврдњи није тачна. Ја сам неко ко има Мултиплу Склерозу и нисам у инвалидским колицима и не, нисам заразна. Неизлечива јесте, са њом се умире, али се од ње не умире. Људи са МС-ом се од осталих разликују по томе што гледају у вас, али вас не виде. Слушају вас, али вас не разумеју. Причају са вама, али их ви ништа не разумете. Прате вас у стопу, али не могу да вас стигну.

Све остале ствари које раде обични људи можемо радити и ми. Можемо волети, можемо имати породицу, можемо се забављати потпуно исто као и остали.

Можда јесмо мало спорији у свему што радимо од осталих, али то никоме не даје за право да нас понижава.

Ја сам решила да се супротставим пре свега Њој, Мултиплој Склерози, знам да не могу да је победим, али ћемо се борити још дуго, дуго. Идем напред, својим и даље несигурним корацима, али какви год да су одвешће ме тамо где желим да будем. Где треба да будем. И какви год били и они се броје.

И зато изабери да живиш јер бити другачији је привилегија, а не мана.

И зато уђи у мој свет, уђи у моје ципеле, погледај како је мени па тек онда суди о мени.

Интервју месеца

“ПРАВА ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ” – Др Дамјан Татић

Новинар: Сања Марковић

Саговорник: Др Дамјан Татић

“Борба за људска права особа са инвалидитетом више личи на маратон него на спринт и сви који учествују у овој вредној трци требало би да се наоружају стрпљењем, знањем и упорношћу али и да наставе да лете на крилима ентузијазма и посвећености вођени уверењем да та борба има смисла и даје неспорне резултате.”- Дамјан Татић

Питање: У оквиру радионице Академије младих лидера представили сте нам Ваш рад и залагања за поштовање права особа са инвалидитетом у оквиру УН-а. Након Вашег излагања имали смо доста питања у вези права особа са инвалидитетом у разним областима. Као представник Србје у УН учествовалисте у креирању УН Конвенције о правима особа са инвалидитетом. Колико се поштују права гарантована Конвенцијом у односу на период када није постојала Конвенција?

Одговор:  Поштовање прописа показује колико је неко друштво близу или далеко од владавине права. Као и у многим другим државама странама уговорницама и у Србији су доносиоци одлука и саме особе са инвалидитетом свесни да је Конвенција нешто што је постало обавезујући део наших живота. Спроводе се појединачни пројекти за примену Конвенције, нови домаћи прописи по правилу се усклађују са њеним одредбама али потребно је уложити још много напора на подизању свести и систематском спровођењу Конвенције како би она заживела у локалним срединама где особе са инвалидитетом бораве.

Питање: Наша земља је потписница УН Конвенције о правима особа са инвалидитетом, али смо сведоци да је рецимо основно право на кретање угрожено архитектонским баријерама. Колико држава улазе напора у поштовање Конвенције?

Одговор:  Држава је верујем свесна чињенице да је Конвенција ратификацијом постала обавезујућа и да се мора спроводити у пракси али недостајало је одговорности, доследности, систематичности и упорности у спровођењу. Стратегија унапређивања положаја особа са инвалидитетом у Србији за период од 2020. до 2024. године и Акциони план за њено спровођење темеље се на Конвенцији а предвиђају дужности различитих актера за спровођење конкретних активности и опредељују јасно дефинисана буџетска средства за реализацију различитих мера што ће надам се допринети поштовању Конвенције.

Питање: Након много година добили смо Стратегију и акциони план који би требао да побољша положај особа са инвалидитетом. Да ли сте учествовали у радним телима за израду стратегије и акционог плана и да ли верујете да ће се Акциони план поштовати?

Одговор: Учествовао сам у радним групама за припрему Стратегије унапређивања положаја особа са инвалидитетом у Србији за период од 2020. до 2024. године и Акционог плана за њено спровођење. Надам се да ће се Акциони план поштовати а своју наду темељим на чињеници да ова два стратешка документа прецизно предвиђају конкретне дужности различитих актера за спровођење појединачних активности и опредељују јасно дефинисана буџетска средства за реализацију различитих мера што ће допринети поштовању плана. Уколико нека активност не буде реализована знаће се тачно ко је одговоран јер ће се подносити периодични извештаји о спровођењу Стратегије и Акционог плана.

Питање: Једно од честих питања и проблема са којим се суочавају особе са инвиладитетом је питање туђе неге и помоћи. Још увек се дешава да особа са инвалидитететом приликом запошљавања добије информацију да ће јој се одузети или смањити туђа нега и помоћ. Зашто је то тако и да ли мислите да су особе са инвалидитетом довољно обавештене о своји правима?

Одговор: Право на туђу негу помоћ уређено је прописима из области социјалне заштите и пензијско- инвалидског осигурања који су сложени и помало рогобатно писани. На жалост ни сви запослени у центрима за социјални рад не познају те прописе довољно добро иако им је то у опису посла а ни многе особе са инвалидитетом нису довољно обавештене о своји правима.

Питање: Када би били у прилици да посаветујете родитеље особе са инвалидитетом када добију дете са инвалидитетом или током одрастања дијагностикују инвалидитетет која је прва адреса на коју треба да се обрате како би остварили родитељска права и права детета са инвалидитетом?

Одговор: Удружења особа са инвалидитетом требало би да пруже савет и подршку родитељима око остваривања њихових родитељских права и права њиховог детета са инвалидитетом. Када заживе центри за подршку породице са дететом и породични саветници и они ће бити значајан ресурс.

Питање: Прочитали смо податак да постоји преко 33 Савеза особа са инвалидитетом и преко 500 удружења особа са инвалидитетом у Србији. Да ли Вам је познато колико су особе које раде у тим удружењима едуковане у области права ОСИ?

Одговор: И ја и друге колегинице и колеге држали смо десетине и десетине едукација у савезима и удружењима широм Србије током претходних година али едукација је процес који траје читав живот, без конца и краја.

Питање: Да Ви имате позицију одлучивања у власти ста би прво променили у правилницима или законима која се тичу ОСИ?

Одговор: Срећом нисам у власти нити сам икад био јер то је прилично незахвална позиција за независног стручњака који покушава да саветује, препоручује а да сачува своју независност и интегритет. Доносиоцима одлука бих препоручио да спроводе препоруке Комитета УН за права особа са инвалидитетом који је Србији препоручио које прописе мора мењати и ускладити са одредбама Конвенције. И Стратегија унапређивања положаја особа са инвалидитетом у Србији за период од 2020. до 2024. године и Акциони план за њено спровођење садрже листу прописа које би требало мењати са прецизним роковима и надлежностима органа за измену прописа.

Питање: Колико смо далеко по приступачности у односу на Европске земље, мислим на архитектонске баријере?

Одговор: Прописи Србије који уређују грађено окружење својим садржајем не заостају за прописима других европских држава али као у другим државама примена је проблематична. Иако расте број приступачних зграда нити су све нове зграде грађене уз пуно поштовање стандарда нити су све старе зграде адаптиране.

Питање: Да ли постоји неки начин на који би саме особе са инвалидитетом могле да утичу уклањање архитектонских баријера? Да ли постоји неко коме би могли да се обрате уколико им нешто није приступачно?

Одговор:  Наравно. Преко удружења покрећите иницијативе за адаптацију старих здања а уколико нека нова зграда није рађена уз пуно поштовање стандарда приступалности поднесите притужбе канцеларијама Заштитника грађана или Повереника за заштиту равноправности.

Питање: Уколико постоји колико то има ефекта?

Одговор: Поступци трају дуже али по правилу одлуке буду у корист подносиоца притужбе- особе са инвалидитетом.

Питање: Да ли мислите да смо довољно видљиви у друштву?

Одговор: Особе са инвалидитетом много су видљивије данас него пре десетак година али то и даље није довољно па је потребно наставити са напорима на подизању свести у друштву.

Питање: Ваша порука за младе особе са инвалидитетом које желе да се баве активизмом у циљу побољшања права особа са инвалидитетом?

Одговор: Борба за људска права особа са инвалидитетом више личи на маратон него на спринт и сви који учествују у овој вредној трци требало би да се наоружају стрпљењем, знањем и упорношћу али и да наставе да лете на крилима ентузијазма и посвећености вођени уверењем да та борба има смисла и даје неспорне резултате.

Хвала Вам на одговорима.

„СЛЕДИТЕ СВОЈЕ ЦИЉЕВЕ“ – Жикица Лукић, човек саткан од речи, пера и броја

Новинар: Јелена Марић

Саговорник: Жикица Лукић

Жикица Лукић, човек саткан од речи, пера и броја. Тако би се на први поглед могао описати лик и дело овог надасве талентованог и одговорног бића. Успео је да нађе спону између језика, књижевности, математике, статистике, вероватноће, историје, шаха и још много тога.

Рођен је 1996. Има церебралну парализу. Тренутно је на докторским студијама на Математичком факултету у Бееограду.

Питање:  За почетак, хтела бих теби да дам реч. Да нам заправо кажеш ко је Жикица Лукић, или можда боље речено – да ли те боље описује нека математичка формула или писана реч?

Одговор: Жикица Лукић је љубитељ математике. Математика јесте универзални језик природе или, да позајмим, поезија ума. Лакше ме је свакако описати речима. Ти си направила добар увод. Додао бих на то да се и даље играм свакодневно, само су ми данас играчке другачијег облика него кад сам био дете. Јесам хомо луденс и игра ми је врло важан део свакодневице.

Питање:  Недавно је твој мастер рад проглашен за најбољи из области математике и механике. Како гледаш на то најновије и ајде да кажемо једно у низу признања и како ти доживљаваш признања уопште? Да ли ти и колико она значе?

Одговор: Признања јесу важни путокази, али не смеју бити сами по себи пут. Значе ми све награде које сам током времена заслужио, али не сматрам да оне требају бити главни део каријере. Главни део је свакако уживање у томе што радите и то је нешто што бих посебно истакао. Оно што је од велике важности за особе са инвалидитетом, а што бих и додао у овом контексту јесте и научити да живите са одбијањем. Можда нисте освојили никакво признање, али то не значи да сте мање вредни.

Питање:  Читајући твоју биографију и познавајући тебе лично, годинама имала сам прилику и да те слушам како си смирен након неке награде и просто, да не би ја уместо тебе причала, у сфери твојих интересовања била је и математика и статистика и све ово што смо већ рекли. Историја је заправо негде била прва која ти је донела награду на такмичењу у средњој школи, али оно што је мени било занимљиво јесте шах – шта нам можеш рећи о томе?

Одговор: Да, историја ме је у неком тренутку занимала јер је прича којој се изнова враћамо. Шах је игра којој сам се увек враћао, а у којој никада нисам био нарочито успешан. Мени је помогао да се научим стрпљењу, често некад не добијете жељену позицију одмах, а често и изгубите партију. Научио сам да играм против бољих играча и да подносим пораз, али и да чекам своју прилику, ма колико ми времена требало. Некад морате и жртвовати нешто да бисте постигли жељени ефекат. Жртвујете време свакога дана, примера ради. Шах је у неком смислу и метафора живота.

Питање:  По твом мишљењу, какав је положај особа са инвалидитетом, то јест како је било, а какав је положај данас?

Одговор: Положај особа са инвалидитетом је тежак онолико колико је свест опште популације о особама са инвалидитетом и њиховом положају ниска. Свакако да постоји важно побољшање положаја диктирано технолошким напретком – на пример омогућен је рад од куће, лифтови за особе са инвалидитетом, адаптирана возила итд. С друге стране, ако на улици пролазници немају свест о томе у каквом се положају налазе особе са инвалидитетом и колико ствари још можемо урадити, ништа се неће поправити драстично. Како можете очекивати рампе за особе које користе инвалидска колица, ако просечан становник ове земље нема никакву свест о томе како је (немогуће) савладати степенице у инвалидским колицима. Оно што особе са инвалидитетом могу да ураде за себе јесте да престану да на себе гледају као на особе са ограничењима ако то несвесно или свесно раде. Знам да је тешко и некад неоствариво, али не губите ништа ако пробате!

Питање: Оно што бих следеће да те питам јесте шта мислиш о томе колико овакве активности попут креирања портала младих особа са инвалидитетом (полазника Академије младих лидера са инвалидитетом) и слично, могу да унапреде положају особа са инвалидитетом у Србији?

Одговор: Као што сам навео раније, ефекат је двојак. Свест просечног становника ове земље се поправља, а и особе са инвалидитетом виде да могу да живе испуњеним животима без обзира на ограничења. Ако макар један текст помогне некоме да заборави на своје муке макар на један тренутак, урадили сте сјајну ствар. Овде бих посебно истакао страницу „Изабери да живиш“ коју већ дуже време пратим и препоручујем је свима.

Питање:  Када је у питању положај особа са инвалидитетом који треба да иде златном путањом, а не да стагнира или да буде нижи, кажи ми где мислиш да је проблем у нама самима, у прописима, у спровођењу тих истих прописа или негде другде?

Одговор: Даћу помало баналан пример. Неко не може без тешке муке да сиђе низ 200 степеника. Ако је рукохват оно што му је потребно да сиђе низ 200 степеника без напора, проблем може бити решен тако што постоји рукохват. Наравно, ако не постоји пропис, рукохват не мора бити постављен. Ако се тај неко не избори за рукохват, део кривице је у њему. Даље, ако се заједница не избори за пропис, свако сноси део кривице, требао му рукохват или не. У прописима је ретко проблем, више у непостојању прописа. Морамо се борити за те прописе и њихово спровођење на начин на који нам је то допуштено. Ако се не боримо и ако не дамо све од себе, не можемо очекивати да се сви проблеми реше. Нажалост, нико од нас не живи у идеалном друштву, али можемо пробати да свој положај директно поправимо.

Питање:  Док си се бавио једном дивном уметношћу, мислим на беседништво, својим беседама у самом старту показивао си спремност на борбу, указивао си на реално стање и заиста показивао изузетно јак карактер. Знам да не постоји никаква чаробна формула, али шта би поручио људима који не могу да нађу излаз из неке ситуације, а знају да морају јер други живот немају?

Одговор: Требало је времена да научим да је најбољи начин за променити нешто – урадити то сам. Такође, храброст која је потребна за неке кораке дошла је из спознаје да трпљење није решење. Живимо у друштву које је толико дуго неговало културу трпљења, те у овом тренутку многи не верују онима који су дуго трпели. Свакако сматрам да трпљење никако није решење и та карактерна промена дошла је с временом.

Људима који немају излаз из неке ситуације препоручио бих да о свом проблему говоре. Говорите другима шта вас мучи, кажите то пријатељу или члану породице. Ако вам они не могу помоћи да се осећате боље – кажите то психологу, психијатру, психотерапеуту. Кажите то свештенику. Живимо у друштву опште стигматизације душевних потешкоћа, али то морамо променити. Није срамота тражити помоћ, а о томе вам могу сатима говорити особе са инвалидитетом. Могу или да паднем низ степенице или да тражим помоћ. Не, нећу сачувати понос ако будем изломљен на дну степеница. Нећу изгубити понос ако затражим помоћ. Разговарајте, разговор је једини излаз понекад!

Питање:  За крај, имаш ли неку поруку за нас, за све људе?

Одговор: Имајте циљеве и не одступајте од њих. И некад је немогуће све урадити одједном, али ако сваки дан урадите помало, бићете много ближе циљу него да сте одустали у неком тренутку покушавајући да изградите Рим за дан.

Хвала порталу на прилици да говорим и теби, Јелена, на прилици да разговарамо. Желим вам све најбоље, а пре свега да допрете до што бројније публике.

На крају, волите јер ће љубав победити све. И никада се не предајте без борбе.

“Едукујте се, јер вам знање нико не може оспорити или узети”- Проф. др Дарија Кисић Тепавчевић

Новинар: Дане Белић

Саговорник: Проф. др Дарија Кисић Тепавчевић

“Млади су будућност, али ви живите садашњост и у њој треба да се осећате добро. Будите активнији, предложите нове програме и будите наши сарадници, ми смо вам увек на располагању. Едукујте се, јер вам знање нико не може оспорити или узети. Укључите се у нашу кампању СРБИЈА БЕЗ БАРИЈЕРА, јер само заједно можемо да учинимо Србију још бољим местом за живот.”

Питање:

Спремајући се за интервју, прочитао сам Вашу професионалну биографију. Наишао сам на податак да сте објавили 122 научна рада са SCI листе. Да ли сада као министар налазите времена за бављење науком?

Одговор:

Бављење науком је мој животни позив, те с тога не може да се прекине или стави на паузу.

Често ми дан кратко траје, па планирање има кључну улогу у мом животу. Моје колеге и сарадници знају колико ми је важна добра организација, која подразумева како дугорочне, тако и краткорочне планове.

Када се све добро испланира, реализација је много успешнија и за све се нађе времена.

Питање:

Ове године је донет Акциони план за спровођење Стратегије за побољшање положаја особа са инвалидитетом. Да ли имате увид у спровођење плана и када се очекују видљивији резултати?

Одговор:

Акционим планом дефинисани су рокови, задаци и носиоци активности. Званичан извештај о спровођењу мера и активности предвиђених овим документом биће доступан након истека прве извештајне године и прибављања релевантних података о оствареним резултатима од стране надлежних институција, невладиних организација и јединица локалне самоуправе.

Са друге стране, питање видљивости остварених резултата на пољу унапређења положаја особа са инвалидитетом је комплексно. Поједини резултати су опипљиви и видљиви одмах након спровођења, као на пример у области приступачности, али све укупно побољшање положаја особа са инвалидитетом је процес који захтева свакодневно ангажовање.

Питање:

Србија је потписница Конвенције УН о правима особа са инвалидитетом. Да ли сте задовољни применом Конвенције и да ли верујете да ће принципи Универзалног дизајна бити примењени у потпуности у нашој земљи?

Одговор:

Конвенција УН о правима особа са инвалидитетом је документ који нас као земљу обавезује да поштујемо начела и свих 50 чланова Конвенције. Са друге стране, као министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у обавези сам да пратим примену Конвенције свакодневно.

Верујем да као друштво можемо да применимо принципе Универзалног дизајна у све друштвене области. Министарство свакодневно ради на томе да се повећа свест појединаца о правима и потребама особа са инвалидитетом.

Принципи Универзалног дизајна о којима говоримо у највећој мери помажу особама са инвалидитетом, али они свима нама олакшавају живот. Једна алатка на веб сајту за увећање слова помоћи ће, не само слепим особама, него и слабовидима, а рампа или лифт олакшаће кретање не само особама са инвалидитетом, већ и старијим суграђанима и мајкама са децом. Универзални дизајн је појам који треба свима да нам олакша свакодневни живот.

Питање:

Сектор за заштиту особа са инвалидитетом сарађује и финансира рад 33 Савеза на територији Републике Србије. Колико се Савези баве питањима младих особа са инвалидитетом? Имате ли увид колико је младих укључено у рад удружења и Савеза?

Одговор:

Младих особа никада није довољно ма колико их било у удружењима, савезима, јавној и државној управи. Старосна структура чланова удружења је разноврсна, а управљачке структуре се мењају.

Министарство не утиче на унутрашњу структуру удружења и савеза чији су рад и организација регулисани њиховим општим и другим актима.

Програми којима савези и удружења аплицирају на конкурсима за унапређење положаја особа са инвалидитетом намењени су свим старосним структурама, деци, младима средњој и старијој популацији.

Оснивање Академије младих лидера са инвалидитетом и Омладинског клуба као резултата њиховог рада нас веома радује. За нас су ове активности веома значајне и зато подржавамо њихову реализацију. Имала сам прилику да присуствујем отварању Летње школе и одржавању првог каравана Омладинског клуба и да упознам сјајне младе људе са инвалидитетом који су активни у својим срединама.

Питање:

Моје колеге и мене као младе особе са инвалидитетом занима да се запошљавамо равноправно са другима. Нису ретки примери да послодавци само формално запосле особу са инвалидитетом, да би избегли “пенале”, што ми не желимо. Колико је важно едуковати послодавце али и мотивисати особе са инвалидитетом да буду видљивије на тржишту рада? Да ли министарство спроводи активности на том пољу?

Одговор:

Усвајењем Стратегије запошљавања у Републици Србији за период од 2021. до 2026. године и Акционог плана за период од 2021. до 2023. године за спровођење Стратегијеу првом кварталу текуће године,Република Србија добила је нови вишегодишњи оквир јавне политике који у фокусу има успостављање раста запослености заснованог на знању и достојанственом раду.

Један од посебних циљева који је од изузетне важности за изградњу Републике Србије као демократског и перспективног друштва односи се на унапређење положаја незапослених лица на тржишту рада.

Примена системских мера подршке и међу секторска сарадњa имају за циљ да унапреде положај незапослених лица, пре свега оних који се суочавају са отежаним приступом или останком на тржишту рада, међу којима су свакако и особе са инвалидитетом.

Такође, примена Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом у пракси је дала позитивне резултате, од којих је најзначајнији смањење броја особа са инвалидитетом на евиденцији, односно повећање запошљавања са евиденције.

Поред тога, показатељ напретка од доношења овог закона је и повећање знања, вештина и компетенција особа са инвалидитетом за укључивање на тржите рада кроз програме обука, затим повећање укључености особа са инвалидитетом у мере активне политике намењене искључиво овој категорији и унапређење система процене радне способности кроз социјално-инклузивни приступ, односно напуштање искључиво медицинског модела и усмеравање на могућности особа са инвалидитетом.

Такође, у циљу већег запошљавања особа са инвалидитетом, неопходно је перманентно едуковати послодавце и промовисати позитивне примере, а мотивисање и оснаживање особа са инвалидитетом за укључивање на тржиште рада препознајемо као једну од приоритетних улога удружења.

Питање:

И за крај која је Ваша порука младим особама са инвалидитетом?

Одговор:

Млади су будућност, али ви живите садашњост и у њој треба да се осећате добро. Будите активнији, предложите нове програме и будите наши сарадници, ми смо вам увек на располагању.

Едукујте се, јер вам знање нико не може оспорити или узети. Укључите се у нашу кампању СРБИЈА БЕЗ БАРИЈЕРА, јер само заједно можемо да учинимо Србију још бољим местом за живот.

Хвала Вам на одговорима.

Вести

КАРАВАН ОМЛАДИНСКОГ КЛУБА – МЛАДИ ЗА ИНКЛУЗИВНУ СРБИЈУ

Чланови омладинског клуба и представници НООИС-а ускоро крећу на пут.

Желимо да вас упознамо, разменимо мишљења. Представићемо вам наше тренутне активности и планове. Ако вам се допадне то што радимо придружите нам се.

Прва станица нашег каравана је Ниш.

Ускоро више информација.

ЈУБИЛЕЈИ

Ове године два Савеза особа са инвалидитетом славе своје јубилеје.

Савез МНРО Србије прославља јубилеј – 60 година од оснивања централном манифестацијом 8. јуна, а Савез паралегичара и квадриплегичара Србије (СПИКС) обележава 30 година од оснивања 15. октобра 2021.године.

Честитамо им јубилеје.

Контакт

Имејл

noois.org@gmail.com

Адреса

Мутапова 12, 11 000 Београд

Телефон

+381 11 24 14 328

Skip to content