Новинар: Јелена Марић
Саговорник: Жикица Лукић
Жикица Лукић, човек саткан од речи, пера и броја. Тако би се на први поглед могао описати лик и дело овог надасве талентованог и одговорног бића. Успео је да нађе спону између језика, књижевности, математике, статистике, вероватноће, историје, шаха и још много тога.
Рођен је 1996. Има церебралну парализу. Тренутно је на докторским студијама на Математичком факултету у Бееограду.
Питање: За почетак, хтела бих теби да дам реч. Да нам заправо кажеш ко је Жикица Лукић, или можда боље речено – да ли те боље описује нека математичка формула или писана реч?
Одговор: Жикица Лукић је љубитељ математике. Математика јесте универзални језик природе или, да позајмим, поезија ума. Лакше ме је свакако описати речима. Ти си направила добар увод. Додао бих на то да се и даље играм свакодневно, само су ми данас играчке другачијег облика него кад сам био дете. Јесам хомо луденс и игра ми је врло важан део свакодневице.
Питање: Недавно је твој мастер рад проглашен за најбољи из области математике и механике. Како гледаш на то најновије и ајде да кажемо једно у низу признања и како ти доживљаваш признања уопште? Да ли ти и колико она значе?
Одговор: Признања јесу важни путокази, али не смеју бити сами по себи пут. Значе ми све награде које сам током времена заслужио, али не сматрам да оне требају бити главни део каријере. Главни део је свакако уживање у томе што радите и то је нешто што бих посебно истакао. Оно што је од велике важности за особе са инвалидитетом, а што бих и додао у овом контексту јесте и научити да живите са одбијањем. Можда нисте освојили никакво признање, али то не значи да сте мање вредни.
Питање: Читајући твоју биографију и познавајући тебе лично, годинама имала сам прилику и да те слушам како си смирен након неке награде и просто, да не би ја уместо тебе причала, у сфери твојих интересовања била је и математика и статистика и све ово што смо већ рекли. Историја је заправо негде била прва која ти је донела награду на такмичењу у средњој школи, али оно што је мени било занимљиво јесте шах – шта нам можеш рећи о томе?
Одговор: Да, историја ме је у неком тренутку занимала јер је прича којој се изнова враћамо. Шах је игра којој сам се увек враћао, а у којој никада нисам био нарочито успешан. Мени је помогао да се научим стрпљењу, често некад не добијете жељену позицију одмах, а често и изгубите партију. Научио сам да играм против бољих играча и да подносим пораз, али и да чекам своју прилику, ма колико ми времена требало. Некад морате и жртвовати нешто да бисте постигли жељени ефекат. Жртвујете време свакога дана, примера ради. Шах је у неком смислу и метафора живота.
Питање: По твом мишљењу, какав је положај особа са инвалидитетом, то јест како је било, а какав је положај данас?
Одговор: Положај особа са инвалидитетом је тежак онолико колико је свест опште популације о особама са инвалидитетом и њиховом положају ниска. Свакако да постоји важно побољшање положаја диктирано технолошким напретком – на пример омогућен је рад од куће, лифтови за особе са инвалидитетом, адаптирана возила итд. С друге стране, ако на улици пролазници немају свест о томе у каквом се положају налазе особе са инвалидитетом и колико ствари још можемо урадити, ништа се неће поправити драстично. Како можете очекивати рампе за особе које користе инвалидска колица, ако просечан становник ове земље нема никакву свест о томе како је (немогуће) савладати степенице у инвалидским колицима. Оно што особе са инвалидитетом могу да ураде за себе јесте да престану да на себе гледају као на особе са ограничењима ако то несвесно или свесно раде. Знам да је тешко и некад неоствариво, али не губите ништа ако пробате!
Питање: Оно што бих следеће да те питам јесте шта мислиш о томе колико овакве активности попут креирања портала младих особа са инвалидитетом (полазника Академије младих лидера са инвалидитетом) и слично, могу да унапреде положају особа са инвалидитетом у Србији?
Одговор: Као што сам навео раније, ефекат је двојак. Свест просечног становника ове земље се поправља, а и особе са инвалидитетом виде да могу да живе испуњеним животима без обзира на ограничења. Ако макар један текст помогне некоме да заборави на своје муке макар на један тренутак, урадили сте сјајну ствар. Овде бих посебно истакао страницу „Изабери да живиш“ коју већ дуже време пратим и препоручујем је свима.
Питање: Када је у питању положај особа са инвалидитетом који треба да иде златном путањом, а не да стагнира или да буде нижи, кажи ми где мислиш да је проблем у нама самима, у прописима, у спровођењу тих истих прописа или негде другде?
Одговор: Даћу помало баналан пример. Неко не може без тешке муке да сиђе низ 200 степеника. Ако је рукохват оно што му је потребно да сиђе низ 200 степеника без напора, проблем може бити решен тако што постоји рукохват. Наравно, ако не постоји пропис, рукохват не мора бити постављен. Ако се тај неко не избори за рукохват, део кривице је у њему. Даље, ако се заједница не избори за пропис, свако сноси део кривице, требао му рукохват или не. У прописима је ретко проблем, више у непостојању прописа. Морамо се борити за те прописе и њихово спровођење на начин на који нам је то допуштено. Ако се не боримо и ако не дамо све од себе, не можемо очекивати да се сви проблеми реше. Нажалост, нико од нас не живи у идеалном друштву, али можемо пробати да свој положај директно поправимо.
Питање: Док си се бавио једном дивном уметношћу, мислим на беседништво, својим беседама у самом старту показивао си спремност на борбу, указивао си на реално стање и заиста показивао изузетно јак карактер. Знам да не постоји никаква чаробна формула, али шта би поручио људима који не могу да нађу излаз из неке ситуације, а знају да морају јер други живот немају?
Одговор: Требало је времена да научим да је најбољи начин за променити нешто – урадити то сам. Такође, храброст која је потребна за неке кораке дошла је из спознаје да трпљење није решење. Живимо у друштву које је толико дуго неговало културу трпљења, те у овом тренутку многи не верују онима који су дуго трпели. Свакако сматрам да трпљење никако није решење и та карактерна промена дошла је с временом.
Људима који немају излаз из неке ситуације препоручио бих да о свом проблему говоре. Говорите другима шта вас мучи, кажите то пријатељу или члану породице. Ако вам они не могу помоћи да се осећате боље – кажите то психологу, психијатру, психотерапеуту. Кажите то свештенику. Живимо у друштву опште стигматизације душевних потешкоћа, али то морамо променити. Није срамота тражити помоћ, а о томе вам могу сатима говорити особе са инвалидитетом. Могу или да паднем низ степенице или да тражим помоћ. Не, нећу сачувати понос ако будем изломљен на дну степеница. Нећу изгубити понос ако затражим помоћ. Разговарајте, разговор је једини излаз понекад!
Питање: За крај, имаш ли неку поруку за нас, за све људе?
Одговор: Имајте циљеве и не одступајте од њих. И некад је немогуће све урадити одједном, али ако сваки дан урадите помало, бићете много ближе циљу него да сте одустали у неком тренутку покушавајући да изградите Рим за дан.
Хвала порталу на прилици да говорим и теби, Јелена, на прилици да разговарамо. Желим вам све најбоље, а пре свега да допрете до што бројније публике.
На крају, волите јер ће љубав победити све. И никада се не предајте без борбе.
