Студије су представљале изузетно велики изазов како у архитектонском смислу тако и животном. То је за мене ниво више у спознаји сопствених снага и слабости. Свакако је у дубини моје душе и мога срца постојала извесна бојазан да ли ћу моћи, да ли ћу успети и многобројна друга питања јер студирање било ког студијског програма када су особе са инвалидитетом у питању нажалост код нас се и даље назива храбрим потезом поготово ако узмемо у обзир степен инвалидности. Кроз живот сам се водила паролом ред, рад и дисциплина. Сматрала сам да је то једино меродавно за прави исконски успех претходних година.Знала сам шта ми је чинити да једино уз огроман рад, труд, вољу жељу и дисциплину, може се рећи војничку, могу да успем.

По својој вољи и жељи одлучила сам се за студирање у свом граду. Некако, сада када све погледам из дањашње перспективе то није била погрешна одлука јер где год да сам отишла гризем за своје снове. Једноставно, то сам ја. Где год била, радила, учила или волела. Одувек ми је квалитет био приоритет над свим другим аспектима. У овом периоду живота када вам се више него иикада до тада појављује жеља за самосталносталношћу и многим стварима које физички лично нисам могла да испуним или сам барем тако мислила да не могу. Велика је ствар и моћ, успети исконтролисати себе своју енергију научити каналисати и сачувати за неке тренутке када је преко потребна снага. У том периоду живота сам постигла врхунске резултате у области беседништва, литерарног стваралаштва и то ми јe пружило прилику да могу да кажем да су многе жеље остварене. У том периоду живота сам дошла до многих закључака, неки су били болни или не. Већ сам тада без обзира на врхунске успехе током студија исто тако и приликом бављења ваннаставним активностима имала неке жеље и жељице по питању свог приватног живота. Заправо, никада нисам заборавила ко сам ја, колико могу и шта желим. Ко год се придржава та три питања мислим да бусолу за живот и за себе лично тешко да ће изгубити. Једноставно то је тако, то је живот и ту нема много полемике. Да сам се искључиво обазирала колики број степеника ме чека до циља вероватно не бих започињала цео процес. Желим да је  ову трилогију чији је трећи део написан на један скроз другачији начин и скроз другачије звучи, а можда је то због разлике у времену разлике или у искуству разлике и у мени што је и нормално јер када први део пишете са четрнаест, други са шеснаест, а трећи са двадесет и пет.

Мој лек за све тескобе животне, школске и све друге јесте једно срце. Једна жива слика коју ћу памтити и констано враћати док сам жива у својој глави. Када сам први пут у животу без било какве стрепње успела да устанем из колица и направим корак. Можда сте направили ко зна колико хиљада ваших корака, али знате да овај пут правите корак уз особу која вас својим постојањем и чињењем свега могућег за вашу срећу. А није ми потребно много….      

Јелена Марић

0 CommentsClose Comments

Leave a comment

Skip to content