Писање за мене представља велики дар који ми је поверен. Бескрајна игра са речима, емоцијама и маштом. Не, то није настало из било какве муке нити поводом стања у ком се налазим као што већина људи мисли, а не ретко људи то и кажу. Једноставно, то је најобичнија потреба да се нешто искаже али на смислен начин. Такође, свему томе допринела је и једна жена. Мој велики ауторитет како тада тако и данас, моја разредна.

Добро се сећам момента када је прегледала моју причу „Инклузија први део“. Седела сам испред ње погнуте главе као осуђеник који чека изрицање казне, док је она понављала: „ ово је добро, ово је одлично“. Рекла ми је да никада не одустајем, да пишем. Памтим ту игру у свом уму. Памтим да ми је чак једном приликом, загледана у даљину,  рекла: „ Јелена , да сам ја била амбициозна као ти, сигурно бих доспела у јавност.“ И она је својевремено освајала награде, али то је тада није много интересовало. У почетку није ни мене толико интересовало писање. Када сам видела какве су реакције околине рекла сам себи „Мислим да је време“.

Конкурс по конкурс понека награда, похвала, захвалница. Све то када се сабере мени много значи, за подизање самопоуздања, као сатисфакција за рад. Желим да истакнем да су речи добар алит али морате бити пажњиви. Његош је рекао: „Реч сече брже него мач“. Морате бити пажљиви са речима. Знати како према коме се опходите. Морате знати коме, када и како се обраћате. Поготово ако говорите о нечему тешком и ако је добро морате водити рачуна.

Морате водити рачуна о свом дару, таленту. Многи називају дар – таленат. Ја више волим да кажем да дам дарована. Ја сам срећна што сам дарована. Нема много људи ту прилику да буде дарован и буде свестан тог истог дара. Ако човек не освести свој дар он уме да буде бескористан. Памтим речи разредне која ми је рекла: „Имаш дар, имаш све предиспозиције да успеш али настави да радиш, настави да пишеш“.

Ја сам успела да препознам свој дар, можда не одмах, али то је био мој пут ка успеху, то је био први корак ка свему што сам желела. Памтим речи разредне која ми је рекла: „Имаш дар, имаш све предиспозиције да успеш али настави да радиш, настави да пишеш“. Пролазило је време, кроз средњошколске дане и касније када год да смо се среле прво што ме је питала, поред тога како сам, било је пишеш ли? Да вас не лажем, било је периода када нисам могла да пишем, једноставно није било инспирације. Фокус је био на нечему другом. Та криза је била кратког даха. Када се емоције акумулирају како би олакшала свом телу , пишем. Пишем шта год, поезију,причу. Људи и живот су ми вечита инспирација и хвала им на томе.

Лепо је када човек освести свој дар али мора бити јако упоран. Када сте упорни успех је неминован. Важно је да слушате свој унутрашњи глас и да верујете у своје снове. Тада се успех не доводи у питање, тада није важно шта ће ко рећи. Једнино битно постаје ваше задовољство.

Јелена Марић

0 CommentsClose Comments

Leave a comment

Skip to content